Veliko je pitanje da li je u istoriji naše muzike, a i šire, bilo potcenjenijih pevačica od Vide Pavlović.
Mada je 1997. godine od strane Svetske unije Roma dobila titulu Kraljice romske muzike, ona je bila i daleko više od toga, i kolege je nisu slučajno zvale “kraljicom nad kraljicama”.
Istakla se i pevajući srpski i bosanski melos, a opet, i pored jedinstvenog glasa, moćne emocije koju je pevajući prenosila, i velike naklonosti pravih znalaca i ljubitelja narodne muzike, kao i verne publike, ipak nikada nije ostvarila veliku popularnost, niti je bila prisutna u medijima onoliko koliko je zaslužila.
Rođena je u Futogu, 22. avgusta 1945. godine, a u istoj vojvođanskoj varoši je i sahranjena, 2005. Još u ranoj mladosti je bilo evidentno da ima dara za pevanje. To je najpre dokazala nastupajući po kafanama sa svojim ujakom, i to već od četrnaeste godine. Udala se takođe veoma mlada, sa svega petnaest, a jednom prilikom lakonski je objasnila i zašto.
“Tako je onda bilo. Pobegne devojka, uda se i završi posao”, rekla je Vida. Sa prvim suprugom, Aleksandrom Pavlovićem, takođe muzičarem, preselila se u Sarajevo, u kojem je provela petnaest godina. Zanat je čitavu deceniju pekla u restoranima, sve dok nije objavila prvu pesmu, “Gledala sam sa prozora”, u saradnji sa legendarnim harmonikašem Ismetom Alajbegovićem Šerbom.
Zaim, Safet i Zehra Deović bili su božanstva, jedva sam čekala da dođu i slušaju me. Da čujem njihov komentar: Mala Vida je čudo”, govorila je Vida o svojim počecima u šeher Sarajevu, u kojem je, između ostalog, nastupala i u čuvenom Hamam baru.
“Posle ‘Ilidže’, nije bilo teorije da Toma Zdravković i Bora Spužić Kvaka ne svrate kod mene i slušaju me. Pohađala sam časove lepog pevanja, sećam se reči profesora: Vida što ume, to niko drugi ne ume, a što ne zna, nauči za dva dana.”
Vidin privatni život nije bio ispunjen srećom. Od prvog muža se razvela, a u drugi brak je stupila sa Stevom Jovanovićem, violinistom. Godine 1975. preselila se u Beograd i počela da snima za PGP. Drugi brak joj je potrajao duže, no bila je reč o burnoj vezi koja joj nije donela spokoj, i koja se takođe okončala razvodom, premda su Stevica i ona ostali da žive pod istim krovom, u odvojenim prostorijama.
Nije mogla da ima decu, zbog čega je mnogo patila, i u intervjuima je priznavala da je zato nesrećna, a ironija života učinila je da, uprkos tome što nije mogla da se ostvari kao majka, dobije nadimak Mama Vida, kako su je zvali mnogi iz njenog okruženja. Lečila je bol pevajući, ali nezadovoljstvo ju je teralo i u alkohol, koji joj je iz godine u godinu narušavao zdravlje…
na dvojka koja odiše duhom Šumadije.
U sarajevskim godinama istakla se i kao interpretatorka sevdalinki, i pevajući između ostalog i na Radio Sarajevu, što nipošto nije mogao da postigne bilo ko. Uostalom, poslušajte pesme kao što su njen prvi hit, “Gledala sam sa prozora”, ili “Plačem već tri dana”, pa ćete se uveriti kako se maestralno Vida snalazila u štimungu bosanskog sevdaha, oduševljavajući i sarajevske velikane…
Pravi pravcati boem, Mama Vida je isticala da daleko više voli da peva u kafani nego u studiju, a verovatno spada među pevačice čije su životne tegobe i bol na najživopisniji način utkani u tekstove pesama koje je pevala, iako ih nije sama pisala. Numera po kojoj je mnogi prepoznaju, “Ostala je pesma moja”, iz 1984, njena “lična karta”, koju je za nju napisao Milan Vasić, kaže nadahnuto i precizno: “Pevala sam dugo dugo, i volela ludo, ludo, svaku pesmu, svaki stih u njoj.
Ostala je pesma moja, da se pamti jedna žena, da se peva pesma njena…” Možda je još rečitiji i tužniji tekst nešto manje poznate numere “Misle ljudi da sam srećna”, za koju je muziku napisao niko drugi do Šaban Šaulić: “Misle ljudi da sam srećna, ne poznaju dušu moju. Ja sam pesmi poklonila celu, celu mladost svoju. Gajim, gajim želje svoje, kao svaka druga žena, želim radost toplog doma, želim sreću, a nje nema!
Kada pevam, kad se smejem, oči su mi pune sete, krijuć’ želju srca moga – da prigrlim svoje dete…” Najzad, pitanje je da li je ambivalentni odnos boema prema kafani ikada bolje opisan, nego u pesmi “Dok je mene, dok je pesme”, kojom Vida izaziva žmarce pevajući: “Hej, kafano, moja rano, moja srećo i nesrećo, da te kune niko ne sme, dok je mene, dok je pesme…”
No, reči same svakako ne bi ni bile dovoljne da prenesu sva teška osećanja sa kojima je Vida bila prinuđena da živi – njena osećajna interpretacija, puna duše, nadomestila je ono što reči nisu mogle da kažu. O toj neobičnoj moći Vide Pavlović da prenese snažnu emociju možda i najbolje svedoče morbidne anegdote o tome kako je njeno pevanje uticalo na ljude na romskim veseljima, piše Espreso.
“Ono što u filmu ‘Skupljači perja’ radi Beli Bora, to je dečija igra u odnosu na ono što sam ja videla”, svedočila je Vida. “Dok sam na nekom slavlju pevala ‘Dema miro’ (‘Tatino devojče’), mladić je flašom sebi izvadio oko. Strašno je to bilo.
Kad bi se tekst prevodio s romskog, zvučao bi smešno, zapravo, romske pesme se ne mogu prevoditi. Ko razume, zna da je to sama emocija, čisto osećanje. Znate, svašta sam videla, iseku glavu. Kažem čoveku: “Neću da ti pevam više, beži! On sav u krvi. Pa, rekoh, šta je to u mom glasu da se ljudi u…u!”
Bez obzira na talenat i osobenost koje, čini se, samo gluv čovek ne bi mogao da čuje i oseti, Vida je tokom većeg dela karijere ostajala u drugom planu, o čemu je i sama govorila.
“Malo su me novinari nervirali, da vam kažem i to”, pričala je u jednom od intervjua. “Na ‘Beogradskom saboru’ samo sam znala da otpevam, uvek sam bila nekako po strani. Nijedan novinar nije hteo sa mnom da uradi ni najmanji intervju. E, kad sam doživela ovacije sa kompozicijom ‘Ostala je pesma moja’, kad su zbog nje moje kolege plakale iza zavese, svi su potrčali ka meni. Onda im je moj suprug rekao: Kad je dosad ništa niste pitali, nemojte ni sad – ona je ovaj uspeh ostvarila ‘slučajno’! Ali, dobro, život teče dalje, neka mene tako. Možda je trebalo da budem agresivnija, bezobraznija, verovatno bih tako bolje prolazila. Ja znam da pevam, rekoh, ništa drugo mi i ne treba, i prepustila sam se sudbini.
Ono što je nesumnjivo jeste da iz perspektive umetnosti, Vida Pavlović definitivno nije imala za čime da žali – u pesmi, ona je ostvarila sebe u potpunosti, i njena pesma, kao što i čuveni stihovi kažu, zaista jeste ostala i ostaće zauvek. Banalne priče o popularnosti, prestižu, medijskoj (ne)pažnji, priznanjima, Vidini poštovaoci mogu da prepuste današnjim polu-golim, silikonskim polu-pevačicama, koje ne libe da za svoje prisustvo u medijima i za preglede na Jutjubu izdvajaju značajne svote novca i ne sluteći suštinu svoje delatnosti…
Za razliku od mnogih izvikanijih i sveprisutnijih, Mama Vida se osvedičila kao umetnica sa velikim U, a bol i nepravda izgradili su njenu Umetnost, i na tužan i lep način, u vidu pesama, podarili dragu i besmrtnu decu ovoj originalnoj ženi koja biološki nije mogla da postane majka.
(Kurir.rs/Opanak)
