Upravo je završila sezona branja gljiva koju smo sestra, brat i ja sakupljali i sušili. Kad ne učimo, pomažemo mami u kućnim poslovima, a tati u poljoprivredi – kaže vrijedna djevojka neobičnog imena Lutka (12) koju zatičemo ispred stare i srušene kuće od blata.
Pored Lutke stidljivo nam prilaze Dušan (13) i Aleksandra (11) i pokazuju nam da uđemo u kuću. Dugačka pravougaona soba sa zemljanim podom i pohabanim namještajem je i kuhinja i dnevni boravak. Tavanica puna zakrpljenih rupa, koja izgleda kao da će svakog trenutka popustiti, izaziva nemir i strepnju oko toga šta se može dogoditi u bliskoj budućnosti.
“Živimo kako moramo, ali vjerujemo u Boga!”
Skroman i staložen otac Zoran Rašković dočekuje nas, kako red nalaže, domaćom rakijom. On je upoznat sa radom organizacije već nekoliko godina i, kako kaže, srećan je što smo došli u njihov skromni dom. Pre skoro 30 godina roditelji su ga poslali u Beograd na školovanje. Završio je građevinsku školu i radio je u građevinarstvu dok firma nije propala. Zbog nedostatka posla, povrede kičme koju je zadobio na poslu i potrebe da se brine o bolesnim roditeljima, vratio se u selo. Radio je na farmi, sjekao šumu i čuvao ih. U susjednom selu zatekao je suprugu Ivanu, a potom su stigla i djeca.
Kuća je izgrađena negdje prije Drugog svjetskog r.ta i trebala je biti samo pomoćni objekat, praktično štala. Imamo struju, uveo sam prije nekog vremena tehničku vodu, a vodu za piće uzimamo iz bunara. Jednom je skoro potpuno pao krov, pa ga s vremena na vreme popravljamo – priča Zoran o uslovima u kojima žive.
Imaju mnogo livada, pašnjaka i šuma, pa im je primarni izvor prihoda poljoprivreda. Za svoje potrebe drže i svinje, krave i baštu, pa im barem hrane ne nedostaje.
ORLOVI SU NAŠI KOMŠIJE
Orlovi se gnijezde na vrhovima ogromnih stabala, koja širokim krošnjama štite njihov dom od nepredvidivih vjetrova. Kako Zoran u šali kaže, oni su im komšije. Do sela Svinjište, koje se nalazi na granici opština Kuršumlija, Podujevo i Medveđa, može se doći samo traktorom ili jakim terenskim vozilom. Zimi, kada pada snijeg, to je gotovo nezamislivo. Članovi Humanitarne organizacije Srbi za Srbe prošli su pravu avanturu kako bi došli do kuće porodice Rašković, potpuno izolovane na obroncima planine Radan.
“Žao mi je što moj suprug i ja nismo u poziciji da svojoj djeci priuštimo bolje uslove za život.”
Ponosnim glasom Ivanina majka priča nam o djeci. Lutka je odličan đak sa svim peticama, pa se nadaju da će za dve godine moći da joj priušte da krene očevim stopama i nastavi školovanje u Beogradu. Zajedno sa bratom Dušanom osvajala je i nagrade na školskim takmičenjima u trčanju. To nas nije iznenadilo jer im do škole treba dvadesetak kilometara, a dobar dio puta prelaze pješice.
Navikli su na ovakve uslove i, nažalost, ne znaju ništa bolje. Toliko su skromni da uvek kažu da imaju sve i da im ništa ne nedostaje – priča nam Ivanina majka.
Iako su još djeca, ponašaju se i razmišljaju kao odrasli. Sazreli su mnogo prije svojih vršnjaka. Potpuno im je jasno da cela porodica kao siguran prihod ima samo 9.100 dinara dečijeg dodatka, pa pomažu roditeljima koliko mogu. I u poslovima za koje njihovi prijatelji iz grada verovatno nikada nisu ni čuli…
Lutka je, inače, dobila ime po nadimku svoje bake na koju veoma liči. Njen brat i sestra se smeškaju i kažu da im je veoma interesantno što im sestra ima neobično ime.
Najviše bi im značilo da se približe školi, ali i traktor sa priključcima. Humanitarna organizacija Srbi za Srbe pokreće veliku akciju pomoći, kako bi porodici Rašković obezbedila sve što je potrebno za normalan život. Sa verom u konačnu pobedu dobra, pustimo Lutku, Anu i Dušana da sledeći Božić dočekaju u novoj kući!
.
srbizasrbe.org
