Pokojni pevač je jednom prilikom otvorio dušu o prošlosti.
Čuveni Ipče Ahmedovski mlađi je brat pevača Jašara Ahmedovskog, a danas 6. januara bi, da je živ, proslavio svoj 59. rođendan.
Pevač je život izgubio, u teškoj saobraćajnoj nesreći na Ibarskoj magistrali, 30. jula 1994. godine i to na vrhuncu svoje karijere.
Poslednji album, “Ciganske duše”, objavio je godinu dana pre tragedije, dok je prvi, Bila si devojčica godina mojih, ugledao svetlost dana 1986. godine. Taj album ostao mu je u posebnom sećanju sve do kraja života. Govoreći za “Sabor” o ovom izdanju, kao i o druženjima sa bratom Jašarom, Šabanom Šaulićem i kompozitorom Radetom Vučkovićem uoči objavljivanja svog prvenca, jednom prilikom je to i sam priznao.
Ipče je, inače, najpre radio kao konobar kod brata Mufita, koji je u Prilepu imao kafanu. Tu, pošto je zapevao, gotovo vrtoglavom brzinom “avanzovao” je u pevača, ali kako nije bilo lako naći njegovu zamenu, uporedo je pevao i konobarisao. Snimanje ploče, svakako, bilo je samo pitanje vremena – brat Jašar ga je, tako, jednom prilikom za ruku odveo u Beograd kod Vučkovića, koji je potom kroz nekoliko dana “dao i svoje zeleno svetlo”.
– Počele su pripreme za snimanje vrlo uzbudljivo. U najkraćem roku, promovisan sam u šefa Radetove kuhinje. Kako svane, a ja trk po prodavnicama, po pijacama, u nabavke. Kad dođem navalim na spremanje ručkova. Kad Jašar, Šaban i Rade navale na klopu… Pojeli smo za tih mesec dana tonu hrane i popili ceo šleper pića. „Ubijali” smo se od jednog i drugog. A, da, u pauzama sam pripremao pesme – sećao se Ipče onda za pomenutu novinu, oduševljen numerama koje je kompozitor napisao za njega, a Tomica Milić uradio aranžmane.
Susret sa Šabanom Šaulićem
Pošto je ušao u studio, pak, obuzela ga je bila ogromna trema, prenosilo se i kasnije. Pogled na Šaulića tek bi mu onemogućavao da pokaže svoj talenat.
Joj, kad sam u studiju ugledao Šabana… Ma, kao da nikad nisam znao da govorim, a kamoli da pevam. Kao da me je Šaban ščepao za grlo. Jedva sam uspeo da ga zamolim da mi se bar skloni iz vidokruga. Kako je on izašao, tako mi se grlo pročistilo i glas povratio, Jašar i Rade su me bodrili. Stvarno ne znam odakle im onoliko strpljenja. “Pevaj kao da si u kafani”, sugestivno su mi govorili – citirao je bio on, kome jeste bilo teško da zapeva, a zatim i da stane.
Kroz već dva, tri snimanja, sve je bilo gotovo, a oko mesec i po dana kasnije, skoro da je “bez aviona poleteo do Beograda” saznavši od Vučkovića da u rukama drži njegovu ploču. Ona, iako je obećavala mnogo, nije baš i ispunila očekivanja. Značajan uspeh napravio je idućim albumom “Činio sam čuda”, 1990. godine, a ostalo je istorija.
Informer.rs
